Републички хидрометеоролошки завод

Босна и Херцеговина, као чланица Уједињених нација, прихватила је обавезе по одређеном броју међународних конвенција и протокола који се односе на заштиту животне средине, односно заштиту ваздуха, из којих произилазе обавезе Републике Српске. Један дио обавеза везаних за заштиту ваздуха БиХ је преузела и по основу Споразума о стабилизацији и придруживању, а дјелимично из потписаног Уговора о успостави енергетске заједнице. Преко поменутих Уговора БиХ је прихватила да реализује директиве Европске уније, које се тичу заштите животне средине (углавном ваздуха), иако БиХ није чланица Европске уније, али је у процесу придруживања Европској унији. Дио преузетих обавеза, по основу заштите животне средине, уграђен је у законску регулативу Федерације БиХ и Републике Српске, али постоји низ потешкоћа да се те обавезе и испуне.

 

  • Први национални извјештај Босне и Херцеговине у складу са Оквирном конвенцијом Уједињених нација о климатским промјенама
  • Други национални извјештај Босне и Херцеговине у складу са Оквирном конвенцијом Уједињених нација 
  • Трећи национални извјештај и Други двогодишњи извјештај о емисији гасова са ефектом стаклене баште Босне и Херцеговине у складу са Оквирном конвенцијом Уједињених нација о климатским промјенама
  • Први двогодишњи извјештај Босне и Херцеговине о емисији гасова стаклене баште у складу са Оквирном конвенцијом Уједињених нација за климатске промјене
  • Стратегија прилагођавања на климатске промјене и и нискоемисионог развоја за Босну и Херцеговину

 

LRTAP

Конвенција LRTAP донесена је у Женеви 1979. године и ступила је на снагу 16. марта 1986. године. На основу нотификације о сукцесији, БиХ је странка ове конвенције од 6. марта 1992. године. Рад ове конвенције координира Европска комисија при Уједињеним нацијама у Женеви (UNECE). Конвецијом LRTAP уређују се обавезе држава чланица у вези са предузимањем мјера ради смањења емисија загађујућих материја у ваздух и прекограничног транспорта загађења.

Током неколико година извршено је допуњавање Конвенције LRTAP доношењем осам протокола којима се постављају циљеви и поближе дефинишу начини смањења емисија појединих загађујућих материја:

  1. Протокол о дугорочном финансирању програма сарадње и процјену прекограничног преноса загађујућих материја у ваздуху на велике удаљености у Европи (EMEP). Протокол је донесен у Женеви, 28. септембра 1984. године, а ступио је на снагу 28. јануара 1988. године;
  2. Протокол о смањењу емисије сумпора или његовог прекограничног транспорта за најмање од 30%. Протокол је донесен у Хелсинкију (Финска) 8. јула 1985. године, а ступио је на снагу 2. септембра 1987. године;
  3. Протокол о надзору емисија азотних оксида или њихових прекограничних струјања. Протокол је усвојен у Софији (Бугарска) 31. октобра 1988. године, а ступио је на снагу 14. фебруара 1991. године;
  4. Протокол о надзору емисија испарљивих органских једињења;
  5. Протокол о даљем смањењу емисија сумпора. Усвојен је у Ослу (Норвешка), 14. јуна 1994. године, а ступио је на снагу 5. августа 1998. године;
  6. Протокол о тешким металима је донесен у Архусу (Данска) 24. јуна 1998. године, а ступио је на снагу 23. октобра 2003. године;
  7. Протокол о дуготрајним органским загађујућим супстанцама. Донесен је у Архусу (Данска), 26. јуна 1998. године, а ступио је на снагу 23. октобра 2003. године;
  8. Протокол о сузбијању закисељавања, еутрофикације и приземног озона. Донесен је у Гетеборгу (Шведска), 30. новембра 1999. године, а ступио је на снагу 17. маја 2005. године;

 

Босна и Херцеговина је прихватила само EMEP протокол, такође по основу нотификације сукцесије, а остале протоколе није ни потписала нити ратификовала. EMEP протокол уређује питање финансирања мeђународних центара међу странкама Протокола, који сарађују у оквиру програма EMEP. У EMEP програму судјелује око 100 станица за праћење позадинског загађења ваздуха у 26 земаља. БиХ учествује са станицом Иван Седло која прати концентрације SО2, NОx (NО и NО2), О3 и PM10. Очекује се да ће наредни кораци БиХ, у процесу приближавања Европској унији, бити приступање сљедећим протоколима:

  • Протокол о тешким металима;
  • Протокол о дуготрајним органским супстанцама;
  • Протокол о сузбијању закисељавања, еутрофикације и приземног озона (овом Протоколу одговара NEC директива ЕУ - 2001/81/ЕЗ ).

 

Европска унија је наведене протоколе хармонизовала IED директивом (2010/75/ЕU) која регулише емисије загађујућих материја из индустријских објеката. Главни циљ Директиве је постизање високог степена заштите људског здравља и животне средине смањењем штетних индустријских емисија, нарочито бољом примјеном BAT-а (Best Аvailable Тechniques). Директива прописује услове за добијање еколошких дозвола и граничне вриједности емисија. Директива се заснива на неколико фактора, нарочито на интегрисаном приступу, употреби најбољих расположивих техника, флексибилности, инспекцији и учешћу јавности. Прихваћена је и Директива Европске уније 2001/80/ЕЗ, са потписивањем Уговора о успостави енергетске заједнице. Циљ наведених протокола, као и Директиве 2001/80/ЕЗ, јесте постепено смањење годишњих емисија сумпор-диоксида (SO2) и азотних оксида (NOx) из постојећих постројења, као и утврђивање граничних вриједности емисија SO2, NOx и чврстих честица приликом изградње нових енергетских постројења. Директива прописује и потребу праћења емисије, а дефинисане су и методе мјерења емисија.

 

EEA, EIONET

Републички хидрометеоролошки завод је Национални референтни центар за квалитет ваздуха, емисије у ваздух и ублажавање климатских промјена у Републици Српској. Према Закону о заштити ваздуха (Службени гласник Републике Српске, број: 124/11) Републички хидрометеоролошки завод, као републичка управна организација надлежна за хидролошке и метеоролошке послове, размјењује податке са Европском агенцијом за заштиту животне средине (ЕЕА) и Европском мрежом за информације и посматрање (ЕIONET).

Европска агенција за заштиту животне средине (ЕЕА) је успостављена Уредбом Савјета (ЕЕЗ) бр. 1210/90 од 7. маја 1990. године, два пута измијењена: Уредбом Савјета (ЕЗ) бр. 933/1999 од 29. априла 1999. године и Уредбом Савјета (ЕЗ) бр. 1641/2003 од 22. јула 20113. године, с циљем успостављања Европске мреже за информисање и осматрање животне средине (ЕIONET). Циљ ЕЕА и ЕIONET-а је да за ЕУ и земље чланице обезбиједи:

  • Објективне, поуздане и упоредиве информације на нивоу ЕУ које омогућавају подузимање потребних мјера за:
    • заштиту животне средине;
    • процјену резултата таквих мјера; и
    • потврду да је јавност правилно информисана о стању животне средине.
  • Потребну техничку и научну подршку.

 

Основна дужност ЕЕА је да прикупља информације потребне за опис тренутног и у скоријој будућности могућег стања животне средине, из сљедећих перспектива:

  • квалитете животне средине;
  • притисака на животну средину;
  • осјетљивости животне средине.

 

Извјештавање према ЕЕА

Републички хидрометеоролошки завод је започео извјештавање о квалитету ваздуха према ЕЕА 2017. године. Референтна година је 2015. година. У сврхе извјештавања у Републичком хидрометеоролошком заводу је инсталиран софтвер Raven, за припрему, анализу, валидацију, верификацију и слање података, у прописаним форматима.

 

UNFCCC

Конвенција УН-а о климатским промјенама (UNFCCC) ступила је на снагу 1994. године. Конвенцију је ратифицирало 186 држава и Европска унија (ЕУ), као економске заједнице. Основни циљ Конвенције јесте да осигура стабилизацију нивоа гасова стаклене баште (CO2, N2O, CH4, HFCs, PFCs, i SF6) у атмосфери на нивоу који ће спријечити опасне антропогенске утицаје на климатски систем (који се састоји од атмосфере, хидросфере, земљишта, леденог покривача, биосфере и интерактивних односа међу овим подсистемима). Даље, активности наведене у Конвенцији осмишљене су са циљем смањења брзине атмосферског загријавања  те да тиме осигурају услове за природне екосистеме да се прилагоде климатским промјенама, спријече нежељене временске услове за производњу хране и снабдијевање водом и осигурају будући привредни развој. Босна и Херцеговина је постала чланица Конвенције 6. децембра, 2000. године. У складу са међуентитетским договором, функција Контакт институције БиХ према UNFCCC-у је стављена на ниво ентитетског Министарства за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске (РС). У смислу обавеза према UNFCCC-у, обавезе страна Конвенције су сљедеће:

1. Развијене државе - Анекс I Конвенције: имају обавезу да регулишу емисије гасова стаклене баште на територији своје државе,

2. Развијене државе - Анекс II Конвенције: имају обавезу да покрију трошкове адаптације на климатске промјене за привреде земаља у развоју,

3. Земље у развоју: имају обавезу да извјештавају о својим државним емисијама гасова стаклене баште, као и рањивости њихових природних ресурса и привреде на климатске промјене.

 

У  складу са Конвенцијом, Босна и Херцеговина има опште обавезе, које се односе на:

  • Израчунавање годишњих емисија гасова стаклене баште кориштењем дефиниране методологије и извјештавањем Конференције страна Конвенције;
  • Увођење и провођење мјера за прихватање посљедица климатских промјена путем регулисања антропогенских емисија и мјера адаптације на климатске промјене;
  • Сарађивање у развоју и преносу технологија, метода и процеса који воде ограничењу, смањењу и стабилизацији емисија гасова стакленика;
  • Сарађивање у припреми заштитних мјера за области изложене сушама и поплавама, као и заштитних мјера за водне ресурсе;
  • Укључивање процјене утицаја климатских промјена у одговарајуће стратегије и стратегије привредног развоја, са циљем максималног смањења негативних посљедица климатских промјена на привреду, здравље становништва и животну средину;
  • Систематско посматрање и истраживање, размјена података и размјена информација о клими и климатским промјенама, са циљем побољшања научних открића о узроцима и посљедицама климатских промјена.

 

У складу са овом Конвенцијом, активности о питањима у вези са климатским промјенама су одговорност влада држава чланица, што значи да се ово такође односи и на БиХ. Државе које нису чланице Анекса I би требало да истражују утицај климатских промјена на својој територији и њихову рањивост на климатске промјене, као и да идентификују мјере адаптације на климатске промјене и захтијевају одговарајућу помоћ од развијених држава кориштењем одговарајућих механизама.

На 21. састанку потписница Конвенције, 12.12.2015. године, у Паризу, постигнут је договор о борби против климатских промјена и бржем и интензивнијим приступу, неопходном за стварање будућности са одрживим ниским садржајем угљеника. Дана 04.11.2016. године склопљен је Париски споразум, чији је циљ јачање глобалног одговора на опасности проузроковане климатским промјенама. Париски споразум захтјева да све чланице допринесу борби против климатских промјена кроз NDCs (Nationally Determined Contributions) и да раде на јачању својих активности у предстојећим годинама. То подразумијева да све чланице редовно извјештавају о својим емисијама и резултатима имплементације.